Monthly Archives: November 2019

Za manje obaveštene, budizam je još uvek živ i zdrav na indijskom potkontinentu. Zato nije retkost naići na ljude koji se iznenade kada čuju da je u Indiji budizam davno nestao, pre punih osam vekova. Kada iznenađenje mine, neizbežno pitanje je: “Kako i zašto se to dogodilo?”

E na to pitanje ni mnogo upućenijima u istoriju budizma nije lako pronaći odgovor, verovatno zato što očekuju da pronađu jedan, glavni razlog. A zapravo priča o propasti ove religije u njezinoj postojbini je mnogo kompleksnija, jer je u igri više razloga. Radi se o kombinaciji faktora kakvi su, između ostalih, rast popularnosti hinduizma, muslimanske invazije tokom više vekova i unutrašnje slabljenje samog budizma. Ali da krenemo redom.

Što se tiče istorije nastanka hinduizma, druga polovine prvog milenijuma svedoči o dva naizgled međusobno suprotstavljena toka. Jedan je formiranje više velikih filozofskih sistema, formulisanih u stalnom dijalogu sa budizmom i đainizmom.  Ovaj proces se naziva brahmanskom kontrareformacijom. Drugi tok je nastanak velikih masovnih pokreta bhakti kultova, koji često eksplicitno odbacuju brahmansku ortodoksiju i monističku filozofiju, te se usmeravaju ka spasenju kroz čistu predanost ličnom božanstvu. Među šest klasičnih filozofskih sistema hinduizma, u tom pogledu su važni karma mimamsa, koja se bavi teorijom ispravnih postupaka i tehnikom rituala, i klasična sankhya, sa svojim postuliranjem dualnosti između uma i materije. No,  najuticajniji među tim sistemima je vedanta (kraj ili kulminacija, tj. anta, Veda), čiji je najveći sistematizator bio Šankara (788-820).  Šankarin životopis obiluje debatama sa budistima i đainima, za koje se kaže da ih je ubedljivo pobeđivao snagom svojih argumenata. Njegov doprinos eliminisanju budizma ogleda se u razvijanju kompleksnog filozofskog sistema, koji je sve ono čemu je podučavao budizam mogao da objasni na podjednako sistematičan način. U isto vreme, svojom teorijom “niže istine”, koja otelovljuje mnogostruku pojavnost ovoga sveta i implicira postojanje boga stvoritelja (ishvara), otvara prostor i za formu hinduizma prijemčivu za široke narodne mase. Ta forma je najvidljivija u bhakti pokretu, koji nastaje u VI veku u Tamil Nadu, da bi se vremenom proširio na čitavu Indiju. Nasuprot brahmanskom naglašavanju ispravnog postupka (karma-marga) i insistiranju filozofa na ispravnom znanju (đnana-marga), put ljubavi i devocije (bhakti-marga) u prvi plan ističe ponizno predavanje božanskoj volji

Sa usponom mahayane, i sam budizam se približava brahmanizmu, naročito kroz inkorporiranje različitih narodnih verovanja i korišćenje kipova, mantri i rituala. Taj proces se ubrzava u vremenu posle propasti Gupta dinastije (kraj VI veka), tokom čije vlasti budizam zauzima centralno mesto u indijskom društvu i uživa vladarsku potporu. Sa pojavom tantre ili ezoteričkog budizma, on se praktično izjednačava sa hinduizmom, kroz skoro potpunu asimilaciju šaivističkih bogova, boginja, mantri, magijskih iskaza (dharani) i mističkih praksi. Otuda se tantrički budizam naziva i mantrayana – mantra se smatra “vozilom” ili sredstvom duhovnog napredovanja. Jedna od najvažnijih je mantra od šest slogova, u tradiciji opisana kao hridaya (srce) Avalokiteshvare: Om mani padme hum. Om i hum su svetu zvukovi, dok mani padme doslovno znači “dragulj u lotosu”. Vremenom je razvijeno bogato simboličko tumačenje ove mantre, za koju se veruje da ima ogromnu potenciju. Tako je budizam sve više gubio svoj poseban identitet u odnosu na bezbrojne hunduističke kultove.

Na kraju, pomenimo činjenicu da se budizam našao na meti muslimanskih osvajača, koji nemilosrdno uništavaju jedan po jedan važne centre budističke učenosti, kakvi su bili univerziteti Taxila i Nalanda ili veliki manastiri poput Odantapurija. Bez imalo milosti, svi zatečeni monasi bivaju ubijani, a građevine i sveti spisi u njima spaljeni. Ovi centri, za razliku od hinduističkih hramova koji su razbacani po čitavoj teritoriji, zbog svoje koncentracije bivaju laka meta osvajača.

Dakle, kao što rekosmo na početku ovi i još nekoliko drugih faktora doprineli su da se na Budino učenje potpuno zaboravi u njegovoj postojbini i da ono poput potopljene Atlantide nestane narednih sedam vekova. Tek tada će britanski državni činovnici na službi u indijskoj koloniji, iz intelektualne radoznalosti i u slobodnom vremenu, početi da mukotrpno sklapaju jedan davno uništen mozaik. Tako će se Buda, makar kao istorijska ličnost, vratiti u svoju postojbinu.

Ovih dana naiđoh u Anguttara nikayi na jednu zanimljivu suttu, gde se opisuje pet Budinih snova iz vremena dok je bio još neprobuđen. Snovi se objašnjavaju na različite načine, ali svaki od njih je i nagoveštaj velikog probuđenja.

Snovi (AN 5:196)

“Monasi, pre probuđenja, dok je bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni, pet velikih snova usnio je Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni. Kojih pet?

(1) Pre probuđenja, dok je bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni, Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio je] da je ova moćna zemlja njegova postelja, a Himalaji, kralj među planinama, beše njegov jastuk; njegova leva ruka počivala je nad istočnim morem, desna ruka nad zapadnim morem, a oba stopala nad južnim morem. To beše prvi veliki san koji je usnio Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni pre svoga probuđenja, dok je još bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni.

(2) I opet, pre probuđenja… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio je] da mu je trava po imenu tiriya iznikla iz pupka i dosegla sve do neba. To beše drugi veliki san koji je usnio Tathāgata… dok je još bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni.

(3) I opet, pre probuđenja… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio je] da su od stopala počeli da mu gmižu beli crvi sa crnom glavom sve do kolena i prekrili ih. To beše treći veliki san koji je usnio Tathāgata… dok je još bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni.

(4) I opet, pre probuđenja… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio je] da su četiri ptice različitih boja došle sa četiri različite strane sveta, sletele mu kraj nogu i postale bele. To beše četvrti veliki san koji je usnio Tathāgata… dok je još bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni.

(5) I opet, pre probuđenja… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio je] da se ispeo na ogromnu planinu balege, a da se njome nije uprljao. To beše peti veliki san koji je usnio Tathāgata… dok je još bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni.

(1) Monasi, kada je – pre probuđenja, dok je bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni – Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio je] da je ova moćna zemlja njegova postelja, a Himalaji, kralj među planinama, njegov jastuk; da njegova leva ruka počiva nad istočnim morem, desna ruka nad zapadnim morem, a oba stopala nad južnim morem, [usnio je] da će dostići nenadmašno, potpuno probuđenje. Ovaj prvi veliki san usnio je [kao znak] predstojećeg probuđenja.

(2) Monasi, kada je… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio] da mu je trava po imenu tiriya iznikla iz pupka i dosegla sve do neba, [to je bilo predskazanje] da će mnogi domaćini odeveni u belo uzeti utočište u Tathati za ceo život. Ovaj drugi veliki san usnio je [kao znak] predstojećeg probuđenja.

(3) Monasi, kada je… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio] da su od stopala počeli da mu gmižu beli crvi sa crnom glavom sve do kolena i prekrili ih, [to je bilo predskazanje] da će se probuditi za plemeniti osmostruki put i dobro ga objaviti božanskim i ljudskim bićima. Ovaj treći veliki san usnio je [kao znak] predstojećeg probuđenja.

(4) Monasi, kada je… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio] da su četiri ptice različitih boja došle sa četiri različite strane sveta, sletele mu kraj nogu i postale bele, [to je bilo predskazanje] da će članovi različitih klasa – khattiye, brahmani, vesse i sudde – napustiti život kućedomaćina i postati beskućnici u ime Dhamme i prakse koje je objavio Tathāgata, a zatim dostići nenadmašno probuđenje. Ovaj četvrti veliki san usnio je [kao znak] predstojećeg probuđenja.

(5) Monasi, kada je… Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni [usnio] da se ispeo na ogromnu planinu balege, a da se njome nije uprljao, [to je bilo predskazanje] da će dobijati ogrtače, hranu, boravište i lekove, da će ih koristiti a da njima ne bude zadobljen, opsednut, zaslepljen, da će uvideti opasnost i izlaz iz nje. Ovaj peti veliki san usnio je [kao znak] predstojećeg probuđenja.

Ovih pet snova, monasi, usnio je Tathāgata, arahant, potpuno probuđeni, dok je bio tek bodhisatta, još uvek ne potpuno probuđeni.”

Ovaj drugi san, sa travom koja raste iz Budinog pupka, jasno podseća na priču o usnulom Višnuu, iz čijeg pupka raste lotos, na kojem je Brahma. Početak novog kosmičkog ciklusa.

Za Budu, glavni cilj prakse je da u životu eliminišemo nezadovoljstvo. Nezadovoljstvo, zaključio je, nastaje kada nam ne uspe da dobijemo ono što želimo, ali isto tako i onda kada smo suočeni sa nečim što ne želimo. Idući korak dalje, jasno nam je da zadatku smanjenja i eleminisanja nezadovoljstva možemo prići na dva način. Prvi bi bio da svu svoju energiju posvetimo obezbeđivanju svega onoga što bismo želeli da imamo i izbegavanju svega što nam je neprijatno. Ova strategija, jasno je, znači da čitav svet potčinimo svojim željama. No, kao što je suviše dobro poznato, svet je veliko mesto i ako ga išta karakteriše, onda je to upornost u odbijanju da usliši naše zahteve. Imajući ovo u vidu, mnogo je verovatnije da ćemo, držeći se ove strategije, pre uvećati nego smanjiti svoje frustracije. Buda je otuda zagovarao jednu drugu, daleko uspešniju strategiju, a to je da svoja očekivanja prilagodimo stvarnosti, a ne obratno. Umesto da se upinjemo da nekako zgrabimo sve što poželimo, govorio je, trebalo bi da zapravo smanjujemo svoje želje.

Slično ovome, umesto da radimo na tome da iz sveta uklonimo sve ono nad čime se gnušamo, bolje je nastojanje da se oslobodimo samo jedne stvari, a to je naša sklonost ka gnušanju. Ukoliko uspemo da napravimo neophodne promene, rezultat je um koji je dovoljno fleksibilan da se prilagodi stvarnosti koja se neprekidno menja u skladu sa stanjima i uzrocima, a ne našim žudnjama i očekivanjima. Takav um postaje otvoren za čitav spektar mogućnosti, a ne samo za jednu. Isto tako, postaje sposoban da isceljuje sebe i pomaže drugima. Takav um je, kako bi to Buda rekao, kusala, što je pali termin koji znači: zdrav, sposoban, blagorodan. Kakav je vaš um sada? Kusala ili akusala? Da li to što ste radili prekjuče, juče, danas uvećava prvi ili drugi kvalitet, da li uvećava zadovoljstvo ili ga smanjuje?

1. Koja je svrha? (Kimatthiya sutta, AN 10:1)

Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u gaju princa Đete, u manastiru koji je poklonio Anāthapiṇḍika. Onda poštovani Ānanda dođe do Blaženog, pokloni mu se, sedne sa strane i ovako mu reče:

(1) “Poštovani gospodine, koja je svrha, koja korist od postupaka vođenih vrlinom (sīla)?”
(2) “Ānanda, svrha i korist od vrline jeste odsustvo kajanja (avippaṭisāra).”
(3) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od odsustva kajanja?”
“Ānanda, svrha i korist od odsustva kajanja jeste radost (pāmođđha).”
(4) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od radosti?”
“Ānanda, svrha i korist od radosti jeste ushićenje (pīti).”
(5) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od ushićenja?”
“Ānanda, svrha i korist od ushićenja jeste smirenje (passadhi).”
(6) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od smirenja?”
“Ānanda, svrha i korist od ushićenja jeste sreća (sukha).”
(7) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od sreće?”
“Ānanda, svrha i korist od ushićenja jeste koncentracija (samādhi).”
(8) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od koncentracije?”
“Ānanda, svrha i korist od koncentracije jeste znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu (yathābhūtañāṇadassana).”
(9) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu?”
“Ānanda, svrha i korist od znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu otrežnjenje (nibbidā) i hlađenje strasti (virāga).”
(10) “A koja je, poštovani gospodine, svrha, koja korist od otrežnjenja i hlađenja strasti?”
“Ānanda, svrha i korist od otrežnjenja i hlađenja strasti jeste znanje i viđenje oslobođenja (vimuttiñāṇadassana).

Tako, Ānanda, svrha i korist od vrline jeste odsustvo kajanja; svrha i korist od odsustva kajanja jeste radost; svrha i korist od radosti jeste ushićenje; svrha i korist od ushićenja jeste smirenje; svrha i korist od ushićenja jeste sreća; svrha i korist od ushićenja jeste koncentracija; svrha i korist od koncentracije jeste znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu; svrha i korist od znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu otrežnjenje i hlađenje strasti; a svrha i korist od otrežnjenja i hlađenja strasti jeste znanje i viđenje oslobođenja. Tako, Ānanda, postupci vođeni vrlinom malo-pomalo vode do najvišega.”

2. Bez napora volje (Ćetanākaraṇīya sutta, AN 10:2)

(1-2) “Monasi, onome ko postupa u skladu sa vrlinom nije potreban voljni napor: ‘Neka u meni nema kajanja’. Prirodno je da nema kajanja u onome ko je čestit, čiji postupci su čestiti.
(3) Onome ko se ne kaje nije potreban voljni napor: ‘Nek se u meni javi radost’. Prirodno je da se radost javi u onome ko se ne kaje.
(4) Onome ko je radostan nije potreban voljni napor: ‘Nek se u meni javi ushićenje’. Prirodno je da se ushićenje javi u onome ko je radostan.
(5) Onome ko je ushićen nije potreban voljni napor: ‘Nek moje telo bude mirno’. Prirodno je da telo onoga ko je ushićen bude mirno.
(6) Onome čije je telo mirno nije potreban voljni napor: ‘Neka osetim sreću’. Prirodno je da onaj ko je smiren oseti sreću.
(7) Onome ko je srećan nije potreban voljni napor: ‘Nek moj um bude skoncentrisan’. Prirodno je da um onoga ko je srećan bude koncentrisan.
(8) Onome čiji je um koncentrisan nije potreban voljni napor: ‘Neka znam i vidim stvari kakve zaista jesu’. Prirodno je da onaj čiji je um koncentrisan zna i vidi stvari kakve zaista jesu.
(9) Onome ko zna i vidi stvari kakve zaista jesu nije potreban voljni napor: ‘Neka budem otrežnjen i smirenih strasti’. Prirodno je da onaj ko zna i vidi stvari kakve zaista jesu bude otrežnjen i smirenih strasti.
(10) Onome ko je otrežnjen i smirenih strasti nije potreban voljni napor: ‘Neka dosegnem znanje i viđenje oslobođenja’. Prirodno je da onaj ko je otrežnjen i smirenih strasti dosegne znanje i viđenje oslobođenja.

Tako, monasi, znanje i viđenje oslobođenja jeste cilj i korist otrežnjenja i smirenja strasti; otrežnjenje i smirenje strasti jeste cilj i korist znanja i viđenja stvari kakve zaista jesu; znanje i viđenje stvari kakve zaista jesu jeste cilj i korist koncentracije; koncentracija jeste cilj i korist sreće; sreća jeste cilj i korist telesnog mira; telesni mir jeste cilj i svrha ushićenja; ushićenje jeste cilj i korist odsustva kajanja; odsustvo kajanje jeste cilj i korist postupanja u skladu sa vrlinom.

Tako, monasi, jedan se stupanj pretapa u naredni, jedan stupanj vodi do narednog, kako bi se sa jedne obale prešlo na suprotnu.”

——————

patićća-samuppāda / uslovljeni nastanak = kauzalni sled nastanka patnje

Usled neznanja (aviđđa), koje se definiše kao nepoznavanje četiri plemenite istine, čovek telom, govorom i mislima čini voljne postupke (kamma), i to korisne i štetne. Ovi kammički postupci ponavljanjem postaju obrasci u našem umu (sankhara), te kao takvi utiču na formiranje stanja svesti (viññāna) – najpre kao preporađajuće svesti u trenutku začeća novog bića, a kasnije kao pasivnih stanja svesti što nastaju kao rezultat naših postupaka tokom života. Zajedno sa svešću nastaje i mentalno-materijalni sklop (nāma-rūpa), psihofizički organizam opremljen sa šest čula (salāyatana). Od njih su pet fizičkih, a šesti je um, kao čulo kojim registrujemo mentalne fenomene. Putem tih čula uspostavlja se kontakt (phassa) između svesti i odgovarajućih objekata oko nas i u nama, a ti kontakti opet uslovljavaju nastanak osećaja (vedana). Ove karike od svesti do osećaja predstavljaju proizvod prošlih postupaka, kamme, dakle uzročne faze koju reprezentuju neznanje i mentalni obrasci.

Sa sledećom karikom počinje kammički aktivna faza sadašnjeg života, a ona je zapravo osnova za nastanak nove egzistencije u budućnosti. Uslovljena osećajem, javlja se žudnja (tanhā) i ovu činjenicu Buda je formulisao kao drugu plemenitu istinu, nastanak patnje. Kada ta žudnja dovoljno ojača, podstiče nastanak vezivanja (upādāna), koje nas ponovo nagoni da činimo voljne postupke i time stvaramo klicu nove egzistencije (bhava). Ta nova egzistencija počinje rođenjem (đāti), a ono neizbežno vodi starenju i smrti (đarā-marana) … jadu, naricanju, bolu, žalosti i očajanju. Tako nastaje čitav ovaj okean patnje.

Sa druge strane, u gornje dve sutte izložen je put koji vodi na drugu stranu, ka oslobađanju od patnje i zato se ovaj kauzalni sled naziva transcendentni uslovljeni nastanak = lokuttara patićća-samuppāda.

Evo razjašnjenja dva od njegovih elemenata:
pīti = ushićenje, sreća, radost, oduševljenje = intenzivno interesovanje – suprotno je “dosada”. Njegova funkcija je da osveži i obraduje um, poput svežeg povetarca u sparan letnji dan. Pošto ima u sebi i elemenat radosti, direktno je suprotan zlovolji, besu (dosa).

pīti / sukkha
pīti = 4. sastojak bića = mentalni obrasci (sankhāra) = naša reakcija na podražaj čula
sukkha = 2. sastojak bića = osećaj (vedana)

Probuđenje je prirodan proces, jedno stanje vodi do drugog. Nema potrebe za namerom: “Hoću da budem srećan”. Dovoljno je da se pobrinemo za uslove koji rezultiraju srećom = zakon kauzalnosti, uzročnosti.

Zato se fokusiramo na svoju vrlinu i time pokrećemo čitav mehanizam oslobođenja. Ovo je u duhu “ehi passiko“, “dodi i vidi”. Daleko od toga da napor nije potreban, ali sada znamo na šta treba da ga usmerimo. U postavljanje dobre osnove za građevinu koju hoćemo da izgradimo. lz ovih sutta vidimo da je sreća uslov za probuđenje, a ne obrnuto, kao sto se obično misli: “Treba da budem probuđen, da bih bio srećan.”

Reč “meditacija” danas je svuda oko nas i njeno značenje postaje sve neodređenije. Sa druge strane, bombaruju nas pozivima na različite kurseve meditacije, uz obećanja koja u najmanju ruku zvuče suviše dobro da bi bila istinita. Zato nije loše imati određene kriterijume za odabir sigurnog i efikasnog metoda meditacije:

1. Učitelj ili instruktor je sam mirna i prijateljski nastrojena osoba. On sam je živi primer toga što govori, odnosno efekata meditacije koju podučava.

2. Učitelj ne tvrdi da poseduje nekakve specijalne, natprirodne moći, niti da će vam on promeniti život. Vaš sopstveni rad jedino može da vas promeni, nadajmo se nabolje.

3. Učitelj na vaša pitanja vezana za meditaciju odgovara strpljivo i na jasan način, kroz primere i objašnjenja releveantne za postavljeno pitanje. Ne odgovara raznim “zen paradoksima”, tj. doskočicama ili “dubokoumnim” frazama u kojima su reči “mistika” i “energija” nezaobilazne u svakoj drugoj rečenici. Takođe, ne ismeva vas ili potcenjuje zbog toga što ste pitali.

4. Osećate se bolje nego ranije, zahvaljujući meditaciji koju radite, što znači da se češće osmehujete nego što se mrštite, da razmišljate jasnije i jasnije vidite situacije u kojima se nalazite, kao i odluke koje u njima treba da donesete.

Meditacija nema veze sa harizmatičnim učiteljima ili moćnim guruima. Ona ima veze sa tim da provedete određeno vreme u tišini, sami sa sobom, izgrađujući tako mir sa samim sobom. Kako se taj mir razvija, sve više ostavljate za sobom neveselu prošlost i sve više ste u sadašnjem trenutku, radosni zbog stvari i ljudi koje susrećete i zbog onoga što činite.

Pre svega, jedna od najvažnijih koristi od meditacije je što vas čini emocionalno nezavisnim. Vaša sreća ne zavisi od bilo kakve posebne osobe, stvari ili situacije. Srećni ste jednostavno zato što ste odlučili da budete srećni i tako se ponašate. Na taj način ste u pravoj poziciji da živite punoću života, da podarite radost sebi, ali isto tako i drugima.

„Monasi, postoji pet koristi od hodajuće meditacije. Kojih pet? Onaj ko je praktikuje sposoban je da putuje, sposoban je da ulaže napor, postaje zdrav, ono što je pojeo, popio, sažvakao i okusio biva na pravi način svareno, koncentracija razvijena kroz hodajuću meditaciju dugo traje.“ (Ćaṅkama sutta, AN 5:29)

Ćaṅkama (ili ćaṅkamana) može značiti: 1. hodajuća meditacija ili 2. posebno mesto gde se ona praktikuje, često uzdignuta platforma.

Hodanje je jedan od četiri osnovna položaja u kojem se može naći čovekovo telo. Ostala tri su: stajanje, sedenje i ležanje. Zato nas Satipatthana sutta podseća da održavamo svesnost u sva četiri položaja:

„I opet, monasi, kada hoda monah zna: ‘Hodam’; kada stoji zna: ‘Stojim’, kada sedi zna: ‘Sedim’; kad leži zna: ‘Ležim’; svestan je i svakog drugog položaja tela.“ (MN 10.6)

Znanje o položajima tela koji se pominju u ovoj vežbi nije uobičajeno prirodno znanje naše telesne aktivnosti, već bliža, neprekidna i pomnija svesnost tela u kojem god da se položaju nađe, udružena sa analitičkim ispitivanjem koje ima za cilj da razveje obmanu sopstva kao onoga ko upravlja ovim kretanjem tela.

Mahā-suññata sutta daje malo širu verziju ove vežbe:

„Kada monah tako boravi, ako njegov um naginje hodanju, on hoda razmišljajući: ’Dok ovako hodam, štetna mentalna stanja gramzivosti i žalosti neće me opsedati’. Tako je on potpuno svestan svega toga.“ (MN 122.11)

Hodanje kao lek za pospanost

Paćalā sutta (AN 7.58) sadrži čuvenu Budinu poduku Moggallāni kako se boriti protiv pospanosti tokom meditacije. Prvi savet je da promeni objekat meditacije. Ako to ne pomogne, slede ostali metodi: 2. promišljanje o Učenju koje smo čuli, 3. recitovanje Učenja, 4. masiranje ušiju i udova, 5. umivanje hladnom vodom, gledanje u različitim pravcima (kolutanje očima) i posmatranje zvezda, 6. posmatranje svetlosti (recimo sveće), da bi sedmi savet, ako ništa od prethodnog nije pomoglo, bio da monah praktikuje hodajuću meditaciju.

„Ali ako ni na taj način ne možeš da savladaš pospanost, treba da započneš [vežbu] hodanja tamo-amo, opažajući ono što je pozadi i ono što je ispred, dobro motreći nad čulima i sabranog uma. Na taj način, moguće je da će pospanost biti savladana.“

Ako ni to ne pomogne, Buda savetuje da odspavamo, prikupimo energiju i potom odmorni nastavimo meditaciju.

Buda je i sam praktikovao meditaciju u hodu kao dobrodošlu zamenu za sedeću meditaciju i kao fizičku vežbu dopuštenu monasima. Tako na početku Agañña sutte imamo sledeći pasus:

„Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi živeo kraj Sāvatthīja, u palati Migārine majke, u Istočnom parku. U to vreme su Vāseṭṭha i Bhāradvāđa živeli među monasima, nadajući se da će i sami postati monasi. A predveče Blaženi izađe iz palate, te započe meditaciju u hodu u njezinoj senci.“ (DN 27.1)

Dragocena mapa, sa mestima koja se pominju u Tipiṭaki i objašnjenjima, koja dobijate kad kliknete na ime mesta/pokrajine u koloni levo.

mapa

Tako sada možemo tačno da vidimo, recimo, zemlje u kojima je živelo 16 velikih naroda (mahāđanapadā) pomenutih u pitakama: Aṅga, Māgadha, Kāsī, Kosala, Vađđi, Mallā, Ćeti, Vaṁsa, Kuru, Pañćāla, Maććhā, Sūrasena, Assaka, Avantī, Gandhāra i Kambođa (AN.i.213; AN.iv.252; AN.iv.256; AN.iv.260; DN.ii.200).

Budine ideje o univerzumu u kojem živimo ogledaju se u ključnom odlomku iz Govora o strahu i strepnji (Bhayabherava sutta, MN 4.27):

“Kada je moj koncentrisan um postao tako pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće, bez nesavršenosti, prilagodljiv, lako vođen, postojan i stabilan, usmerih ga ka znanju o svojim prošlim životima. Sećao sam se mnoštva prošlih života, jednog rođenja, dva… hiljadu, sto hiljada, mnogih eona skupljanja ovoga sveta, mnogih eona širenja ovoga sveta, mnogih eona skupljanja i širenja ovoga sveta.”

Ova ideja kosmičkih ciklusa je u skladu sa temeljnim budističkim viđenjem stvari kao večnih procesa upravljanih uzrocima i stanjima, koja sa svoje strane imaju sopstvene uzroke i tako beskonačno unazad, bez početnog, prvog uzroka koji bi se mogao jasno identifikovati: “Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom.” (Tinakattha sutta, SN 15:1)

Iako tek u Abhidhammi  vidimo pokušaj da se prikaže sistematizovana slika budističke kosmologije, sve osnovne principe na kojima počiva ta slike možemo naći raštrkane već u nikāyama. Među njima ključna su tri principa. 1) Postoji hijerarhija različitih nivoa postojanja. Niži nivoi: životinje (tiraććhdnayoni), gladni duhovi (pettivisaya) i različita čistilišta (niraya). Iznad njih je nivo ljudi (manussa), a nad njim različiti nebeskih nivoi božanstava i brāhmi. 2) Bića se neprekidno preporađaju na nekom od ovih nivoa, u skladu sa svojim voljnim postupcima. Deset štetnih (akusala) načina postupanja (kammapatha) vode do preporađanja na nivoima nižim od ljudskog. Deset korisnih (kusala) načina postupanja vode do preporađanja na nivou ljudi ili nižem od tog. I na kraju, napredne faze meditacije kao što su četiri nivoa zadubljenja (đhāna) vode do preporađanja na nebeskim niovima. 3) Različiti nivoi egzistencije manifestuju se kao “svetovi” (loka-dhatu). Postoji bezbroj svetova, koji se šire i skupljaju u nezamislivo dugim ciklusima.

Shematski prikaz budističkog viđenja kosmosa može se naći ovde.

Epikur nas je posavetovao: “Neka ti je neprekidno u mislima jedan od onih ljudi iz starine koji je živeo životom vrline.” On je naš model, uzor, vodič, inspiracija, utešitelj i zaštitnik. Kada imamo takvu osobu X,  dobro je što češće se zapitati: Šta bi X uradio u ovoj situaciji?

Epikur je na svoj način zapravo preporučio jednu od budističkih meditacija, koja se zove Buddhānussati = Buddha + anu + sati (Buda + uvek iznova + svesnost) = usmeravanje svesnosti uvek iznova ka Budi. Sastoji se upravo u tome da se često podsetimo Bude, njegovih kvaliteta i činjenice da je bio ljudsko biće, istog takvo kao što smo mi. Izuzetnom istrajnošću uspeo je da razvije svoje potencijale do krajnjih granica. I to nije nešto što nas demorališe, već naprotiv inspiriše! Jer jasno vidimo da jeste moguće biti bolje ljudsko biće od onoga što nam je dato samim rođenjem i okruženjem u kojem živimo. Možemo li i mi, držeći Budu (ili neku drugu nama inspirativnu ličnost) u mislima, napraviti makar nekoliko koraka na putu vrline, podići lestvicu makar za jedan stepen? Vredi probati. Uvek iznova.

Za one koje zanima detaljan opis ove tehnike meditacije, mogu ga pronaći u knjizi poštovanog Dhammasamija: Meditacija sabranosti u praksi, str. 45-58.