Tri najraširenija metoda vežbanja meditacije uvida (vipassana) u okviru budističke theravada tradicije danas, u Mjanmaru svakako, ali rekao bih i globalno, jesu oni koje su podučavala tri velika učitelja: Mahasi Sayadaw, S. N. Goenka i Pa Auk Sayadaw.

Među njima, prvi metod koji je imao vidljiv uticaj na praktikovanje meditacije u Aziji, a potom i na Zapadu, jeste onaj koji je propagirao slavni burmanski monah Mahasi Sayadaw (pravo monaško ime mu je U Sobhana, 1904-1982). Karakteristično za Mahasijev metod je da je on napustio formalno praktikovanje meditacije smirenja (samatha), drugog aspekta budističke meditacije, što je izazvalo i još uvek izaziva žustre polemike oko toga da li je moguće stići do uvida u pravu prirodu stvari, a onda do probuđenja i mimo dostizanja posebnih stanja koncentrisanog uma (đhāna) ili nije. Očigledno, Mahasi je mislio da jeste i taj metod je dobio naziv „suva vipassana“, jer nije „obogaćena“ razvijanjem koncentracije. Verovatno kao reakcija na ove kritike, u okviru Mahasijeve tradicije se vremenom razvila ideja posebnih, takozvanih vipassana đhāna, stanja dublje koncentracije baziranih čisto na osnovu prakse uvida.

Druga bitna karakteristika ove metode je korišćenje tehnike „mentalnog notiranja“ onoga što registrujemo kroz čula (i um), šta god da je to, kako bismo zapravo izoštravali svoju sposobnost raspoznavanja i registrovanja. Paralelno sa ovim, praksa zahteva od meditanta da tokom sedeće meditacije posmatra pokrete „izdizanja“ i „spuštanja“ trbušnog zida pri svakom udahu i izdahu, čime se razvija svesnost načina koji nastaju čulni podražaji kroz kontakt čula i materijalnih ili mentalnih fenomena. Dakle, kada udahnemo, jasno smo svesni da u tom trenutku udišemo, svesni smo pokreta stomaka i u isto vreme u sebi kažemo „izdizanje“. Isto tako i sa izdahom. Naravno, ovakvo registrovanje može da se primeni na bilo šta drugo, recimo svesno smo osećaja tela koje sedi ili njegovog kontakta sa podlogom. Naravno, sledeći korak je produžavanje ovakvog stanja svesnosti i izvan perioda formalne meditacije.

Treća karakteristika ove metode je ravnopravna uloga hodajuće meditacije u odnosu na sedeću. I tokom nje koristimo „mentalno notiranje“, kako bismo osvestili različite delove svakog koraka. Recimo, podizanje stopala, guranje napred, spuštanje, pritiskanje težinom tela pri prebacivanju težine itd. Produbljena praksa registruje i voljne impulse koji prethode stvarnom pokretu.

Sledeći metod meditacije uvida koji je 60-tih godina prošlog veka počeo da hvata koren u Mjanmaru, a potom se nezaustavljivo proširio na čitav svet podučavao je U Ba Khin (1899-1971), a nastavio njegov učenik S. N. Goenka (1924-2013), pripadnik bogate trgovačke porodice indijskog porekla. Danas je to verovatno najpopularniji metod vipassana meditacije, sa preko 200 stalnih centara za meditaciju u skoro 40 zemalja. Samo u Indiji ima osamdesetak takvih centara.

Ova metoda se bazira na posmatranju osećaja na telu, njihovog jasnog uočavanja, kada počinju, kada se završavaju i koje su im karakteristike: vrsta, intenzitet, lokacija itd. Kao priprema za ovu praksu služi meditacija smirenja, fokusiranje pažnje na dah kako je opisana u Satipatthana sutti. Od standardnih 10 dana, koliko traje kurs, prva tri su posvećena fokusiranju pažnje na dah, a sredinom četvrtog se prelazi na kontempliranje osećaja i to kroz skeniranje tela, deo po deo, od vrha glave do stopala i nazad. Ovakva vežba kroz istrajno praktikovanje donosi duboki uvid u pravu promenljivu prirodu telesnih senzacija na sve dubljem nivou. Sve to kulminira uvidom u neprekidni tok onoga što nazivamo kompleksom uma i tela, odnosno ljudskog bića, tok koji se gonjen sledom uzroka i posledica ne zaustavlja ni za trenutak, a u sebi ne sadrži bilo šta bi bilo trajne prirode.

Treći i najnoviji metod koji bih ovde pomenuo je onaj koji promoviše Pa Auk Sayadaw (1934). Za razliku od Mahasijevog, ovde se upravo insistira na važnoj ulozi koju ima meditacija smirenja i jačanje sposobnosti koncentracije. Glavni metod za to je i ovde fokusiranje na dah. Prva faza je da smo u stanju da tokom sat vremena održavamo taj fokus bez prekida. Sa takvom stabilnošću uma, u stanju smo da dostignemo sva četiri zadubljenja, o kojima tako često govori i Buda u svojim govorima. Takva izoštrena percepcija daje nem jednu potpuno drugačiju sliku i doživljaj sveta od onoga koji sada imamo, kao da stvari i ljude posmatramo pod mikroskopom. No u okviru ove škole objekat koncentracije može biti bilo koji od onih 40 koji se pominju u Buddhaghosinom priručniku iz V veka nazvanom Visuddhimagga ili Put pročišćenja.

Kada smo jednom u stanju da bez problema ulazimo i izlazimo iz svakog od ova četiri zadubljenja, zadržavši se u njemu onoliko koliko smo sami unapred odredili, spremni smo za praksu vipassana meditacije. Za nju su osnovni predmet kontemplacije četiri velika elementa koji čine naše telo i svu drugu materiju oko nas: zemlja, voda, vatra i vazduh. Te elemente prepoznajemo na osnovu njihovih kvaliteta: čvrstina/mekoća, težina/lakoća, toplota/hladnoća i kretanje/mirovanje. U početku te kvalitete prepoznajemo na najgrubljem nivou, na nivou čitavog tela, ali kako naše posmatranje postaje rafiniranije tako i njihovo uočavanje ide sve dublje. Sve dok ne uočimo njihovo postojanje u svakom deliću tela, koje budistička fenomenologija nazivaju kalapa, a čine ih ova četiri elementa u različitim srazmerama. Ova suptilna analiza se potom sa materije proširuje i na um, na mentalne fenomene kroz koje s eon manifestuje. Svest usmeravamo na razne vidove procesa saznavanja i registrovanja tih mentalnih pojava, a kao generalni okvir za takvu analizu koristi nam dvanaestočlana shema uslovljenog nastanka (patićća-samuppada), o kojoj bih mogao, tačnije morao napraviti jedan poseban post.

Ova kratka analiza ukazuje na razlike i varijacije u praktikovanju vipassana meditacije, iako je svakom od njih polazna tačka naravno ista, a to je Budin Govor o temeljima sabranosti. Govori nam takođe koliko je često jalova diskusija i prepucavanje koji je metod u bilo čemu, pa i meditaciji bolji ili gori od onog drugog. Pošto ni mi nismo svi isti, sreća je da postoji izbor, pa gde se ko nađe.

Zanimljivo je napomenuti da se u okviru Mahasijeve metode, posmatranje abdomena ne smatra varijantom meditacije na dah, već kako kaže sam Mahasi, „posmatranje izdizanja i spuštanja trbušnog zida jeste posmatranje elementa vazduha u kretanju, usled pritiska koji izaziva udisanje/izdisanje“. Nešto drugačije objašnjenje ima Nyanaponika, koji je inače bio Mahasijev učenik. On ovu praksu vidi kao deo vežbi opisanih u Satipattana sutti, a odnose se na svesnost položaja tela, Ovo se objašnjenje dobro uklapa u ulogu koju meditacija u hodu ima u okviru Mahasijevog metoda.

Ono u čemu se sve ove tri tradicije podudaraju, to je korišćenje iste sheme „znanja na osnovu uvida“ (vipassana ñāna) kao kriterijuma za merenje konkretnog napretka meditanta. Reč je o ključnim iskustvima ili fazama kroz koje meditant prolazi na putu ka cilju, a one su precizno navedene u Abhidhammatthasaṅgahi(Pregled stvari sadržanih u Abhidhammi), jednom od mnogih priručnika pisanih da olakšaju snalaženje u lavirintu trećeg dela Pali kanona, Abhidhamma pitaki. Ovaj je nastao u XI ili XII veku i ima ogroman ugled u čitavom theravada svetu, a naročito u Mjanmaru, koji važi kao kolevka abhidhamma specijalista. Elem, Abhidhammatthasaṅgaha daje listu od deset ovakvih znanja uvida:

(1) razumevanje (sammasana ñāna), kao osnovno razumevanje tri karakteristike svih uslovljenih stvari (nepostojanost, nedovoljnost,nepripadanje), koje stičemo u ranoj fazi meditacije uvida. Na osnovu ovoga, meditant se u svojoj kontemplaciji fokusira na prvu karakteristiku, nepostojanost, koju uočava kroz nastanak i prestanak svake pojave koju posmatra. To ga zatim vodi ka (2) znanju o nastanku i prestanku (udayabbaya ñāna). U ovoj fazi, napominju učitelji, postoji opasnost da se za stanja mira, čvrstog spokojstva ili prodornog uvida, koja se inače smatraju znakom napredovanja, snažno vežemo i time ih zapravo pretvorimo u „defekte vipassane“ (vipassanūpakkilesā). Sazrevanje ovog prodornog iskustva da sve oko nas i u nama nastaje i nestaje filmskom brzinom na kraju kulminira doživljajem (3) potpunog „rastvaranja“ (bhaṅga ñāna). Dakle, na ovom stupnju aspekt nestajanja kod svake pojave postaje naročito upečatljiv i sve doživljavamo kao da se u trenutku rastvara i nestaje. To je naravno iskustvo koje kod svakog meditanta izazove (4) strah (bhaya ñāna), zato što su uzdrmani sami temelji onoga što smo do tada neupitno smatrali za „ja“ i „moje“, bilo u formi eksplicitno racionalizovanog pojma sopstva ili tek podsvesnog osećaja koji je u osnovi svakog našeg stava, postupka, iskustva. Do sada smo tu osnovu ličnog identiteta smatrali čvrstom, ali novo iskustvo i znanje koje sa tim iskustvom dolazi govori nam da se radi samo o mentalnom konstruktu, samoobmani.

Prolazeći kroz ovo iskustvo uviđamo (5) „feler“, manjkavost (ādīnava ñāna) ugrađenu u temelj svake pojave, iz čega onda prirodno izrasta (6) otrežnjenje, raz-očaravanje (nibbidā ñāna) svime što nas je do tada tako fasciniralo. Shvatamo da smo gledali u mehur od sapunice i mislili da vidimo grumen zlata. Taj uvid neizbežno vodi od (7) želje za oslobađanjem (muñćitukamyatā ñāna), za izlaskom iz te dvorane sa iskrivljenim ogledalima. Srećna okolnost je da smo sada već na takvom nivou prakse da naš uvid u pravu prirodu stvari postaje vrlo jasan da moe da porodi (8) znanje promišljanja(paṭisaṅkhā ñāna). Kao da smo zatvorili krug koji smo započeli na sličan način, sa razumevanjem kao prvim znanjem, ali nas je spirala prakse sada podigla na jedan mnogo viši nivo znanja, jer je ono daleko izoštrenije i jasnije. Prošavši kroz sve prethodne faze, naročito rastvaranja, straha i otrežnjenja, naše znanje dobija na čvrstini. Iz nje se razvija produbljeni osećaj (9) spokojstva (saṅkhārupekkhā ñāna) i činjenica nepostojanja trajne suštine u bilo kojoj od pojava postaje nam izuzetno jasna. Na ovoj tački smo izbili na pravac, kao trkači koji izbiju na ravninu u poslednjem krugu pred ciljem. Naš um je koncentrisan i potpuno izbalansiran. Vrhunac razvijanja uvida dolazi sa (10) saglasnošću (anuloma ñāṇa), uvidom da je naše znanje saglasno sa četiri plemenite istine.

Tu se završava serija od deset meditativnih uvida. Um napušta vezanost za sve do tada poznate oblike i vidove iskustava, čime meditant prestaje da bude običan, neuk čovek (puthuđđana) i na pragu je prvog od četiri stupnja probuđenja, a to je „ulazak u tok“ (sotapanna). Taj tok će ga sigurno, najdalje za sedam života kažu knjige starostavne i savremeni učitelji, odvesti do konačne i neopozive slobode, do nibbāne.

Eto, sad znate detaljnu maršrutu ovog (ne fruškogorskog već) meditativnog maratona, pa krenite lagano, kojim god metodom volite