„Monasi, postoji pet koristi od hodajuće meditacije. Kojih pet? Onaj ko je praktikuje sposoban je da putuje, sposoban je da ulaže napor, postaje zdrav, ono što je pojeo, popio, sažvakao i okusio biva na pravi način svareno, koncentracija razvijena kroz hodajuću meditaciju dugo traje.“ (Ćaṅkama sutta, AN 5:29)
Ćaṅkama (ili ćaṅkamana) može značiti: 1. hodajuća meditacija ili 2. posebno mesto gde se ona praktikuje, često uzdignuta platforma.
Hodanje je jedan od četiri osnovna položaja u kojem se može naći čovekovo telo. Ostala tri su: stajanje, sedenje i ležanje. Zato nas Satipatthana sutta podseća da održavamo svesnost u sva četiri položaja:
„I opet, monasi, kada hoda monah zna: ‘Hodam’; kada stoji zna: ‘Stojim’, kada sedi zna: ‘Sedim’; kad leži zna: ‘Ležim’; svestan je i svakog drugog položaja tela.“ (MN 10.6)
Znanje o položajima tela koji se pominju u ovoj vežbi nije uobičajeno prirodno znanje naše telesne aktivnosti, već bliža, neprekidna i pomnija svesnost tela u kojem god da se položaju nađe, udružena sa analitičkim ispitivanjem koje ima za cilj da razveje obmanu sopstva kao onoga ko upravlja ovim kretanjem tela.
Mahā-suññata sutta daje malo širu verziju ove vežbe:
„Kada monah tako boravi, ako njegov um naginje hodanju, on hoda razmišljajući: ’Dok ovako hodam, štetna mentalna stanja gramzivosti i žalosti neće me opsedati’. Tako je on potpuno svestan svega toga.“ (MN 122.11)
Hodanje kao lek za pospanost
Paćalā sutta (AN 7.58) sadrži čuvenu Budinu poduku Moggallāni kako se boriti protiv pospanosti tokom meditacije. Prvi savet je da promeni objekat meditacije. Ako to ne pomogne, slede ostali metodi: 2. promišljanje o Učenju koje smo čuli, 3. recitovanje Učenja, 4. masiranje ušiju i udova, 5. umivanje hladnom vodom, gledanje u različitim pravcima (kolutanje očima) i posmatranje zvezda, 6. posmatranje svetlosti (recimo sveće), da bi sedmi savet, ako ništa od prethodnog nije pomoglo, bio da monah praktikuje hodajuću meditaciju.
„Ali ako ni na taj način ne možeš da savladaš pospanost, treba da započneš [vežbu] hodanja tamo-amo, opažajući ono što je pozadi i ono što je ispred, dobro motreći nad čulima i sabranog uma. Na taj način, moguće je da će pospanost biti savladana.“
Ako ni to ne pomogne, Buda savetuje da odspavamo, prikupimo energiju i potom odmorni nastavimo meditaciju.
Buda je i sam praktikovao meditaciju u hodu kao dobrodošlu zamenu za sedeću meditaciju i kao fizičku vežbu dopuštenu monasima. Tako na početku Agañña sutte imamo sledeći pasus:
„Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi živeo kraj Sāvatthīja, u palati Migārine majke, u Istočnom parku. U to vreme su Vāseṭṭha i Bhāradvāđa živeli među monasima, nadajući se da će i sami postati monasi. A predveče Blaženi izađe iz palate, te započe meditaciju u hodu u njezinoj senci.“ (DN 27.1)