Kojoj se meditaciji posvetiti

Reč “meditacija” danas je svuda oko nas i njeno značenje postaje sve neodređenije. Sa druge strane, bombaruju nas pozivima na različite kurseve meditacije, uz obećanja koja u najmanju ruku zvuče suviše dobro da bi bila istinita. Zato nije loše imati određene kriterijume za odabir sigurnog i efikasnog metoda meditacije:

1. Učitelj ili instruktor je sam mirna i prijateljski nastrojena osoba. On sam je živi primer toga što govori, odnosno efekata meditacije koju podučava.

2. Učitelj ne tvrdi da poseduje nekakve specijalne, natprirodne moći, niti da će vam on promeniti život. Vaš sopstveni rad jedino može da vas promeni, nadajmo se nabolje.

3. Učitelj na vaša pitanja vezana za meditaciju odgovara strpljivo i na jasan način, kroz primere i objašnjenja releveantne za postavljeno pitanje. Ne odgovara raznim “zen paradoksima”, tj. doskočicama ili “dubokoumnim” frazama u kojima su reči “mistika” i “energija” nezaobilazne u svakoj drugoj rečenici. Takođe, ne ismeva vas ili potcenjuje zbog toga što ste pitali.

4. Osećate se bolje nego ranije, zahvaljujući meditaciji koju radite, što znači da se češće osmehujete nego što se mrštite, da razmišljate jasnije i jasnije vidite situacije u kojima se nalazite, kao i odluke koje u njima treba da donesete.

Meditacija nema veze sa harizmatičnim učiteljima ili moćnim guruima. Ona ima veze sa tim da provedete određeno vreme u tišini, sami sa sobom, izgrađujući tako mir sa samim sobom. Kako se taj mir razvija, sve više ostavljate za sobom neveselu prošlost i sve više ste u sadašnjem trenutku, radosni zbog stvari i ljudi koje susrećete i zbog onoga što činite.

Pre svega, jedna od najvažnijih koristi od meditacije je što vas čini emocionalno nezavisnim. Vaša sreća ne zavisi od bilo kakve posebne osobe, stvari ili situacije. Srećni ste jednostavno zato što ste odlučili da budete srećni i tako se ponašate. Na taj način ste u pravoj poziciji da živite punoću života, da podarite radost sebi, ali isto tako i drugima.

Hodajuća meditacija

„Monasi, postoji pet koristi od hodajuće meditacije. Kojih pet? Onaj ko je praktikuje sposoban je da putuje, sposoban je da ulaže napor, postaje zdrav, ono što je pojeo, popio, sažvakao i okusio biva na pravi način svareno, koncentracija razvijena kroz hodajuću meditaciju dugo traje.“ (Ćaṅkama sutta, AN 5:29)

Ćaṅkama (ili ćaṅkamana) može značiti: 1. hodajuća meditacija ili 2. posebno mesto gde se ona praktikuje, često uzdignuta platforma.

Hodanje je jedan od četiri osnovna položaja u kojem se može naći čovekovo telo. Ostala tri su: stajanje, sedenje i ležanje. Zato nas Satipatthana sutta podseća da održavamo svesnost u sva četiri položaja:

„I opet, monasi, kada hoda monah zna: ‘Hodam’; kada stoji zna: ‘Stojim’, kada sedi zna: ‘Sedim’; kad leži zna: ‘Ležim’; svestan je i svakog drugog položaja tela.“ (MN 10.6)

Znanje o položajima tela koji se pominju u ovoj vežbi nije uobičajeno prirodno znanje naše telesne aktivnosti, već bliža, neprekidna i pomnija svesnost tela u kojem god da se položaju nađe, udružena sa analitičkim ispitivanjem koje ima za cilj da razveje obmanu sopstva kao onoga ko upravlja ovim kretanjem tela.

Mahā-suññata sutta daje malo širu verziju ove vežbe:

„Kada monah tako boravi, ako njegov um naginje hodanju, on hoda razmišljajući: ’Dok ovako hodam, štetna mentalna stanja gramzivosti i žalosti neće me opsedati’. Tako je on potpuno svestan svega toga.“ (MN 122.11)

Hodanje kao lek za pospanost

Paćalā sutta (AN 7.58) sadrži čuvenu Budinu poduku Moggallāni kako se boriti protiv pospanosti tokom meditacije. Prvi savet je da promeni objekat meditacije. Ako to ne pomogne, slede ostali metodi: 2. promišljanje o Učenju koje smo čuli, 3. recitovanje Učenja, 4. masiranje ušiju i udova, 5. umivanje hladnom vodom, gledanje u različitim pravcima (kolutanje očima) i posmatranje zvezda, 6. posmatranje svetlosti (recimo sveće), da bi sedmi savet, ako ništa od prethodnog nije pomoglo, bio da monah praktikuje hodajuću meditaciju.

„Ali ako ni na taj način ne možeš da savladaš pospanost, treba da započneš [vežbu] hodanja tamo-amo, opažajući ono što je pozadi i ono što je ispred, dobro motreći nad čulima i sabranog uma. Na taj način, moguće je da će pospanost biti savladana.“

Ako ni to ne pomogne, Buda savetuje da odspavamo, prikupimo energiju i potom odmorni nastavimo meditaciju.

Buda je i sam praktikovao meditaciju u hodu kao dobrodošlu zamenu za sedeću meditaciju i kao fizičku vežbu dopuštenu monasima. Tako na početku Agañña sutte imamo sledeći pasus:

„Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi živeo kraj Sāvatthīja, u palati Migārine majke, u Istočnom parku. U to vreme su Vāseṭṭha i Bhāradvāđa živeli među monasima, nadajući se da će i sami postati monasi. A predveče Blaženi izađe iz palate, te započe meditaciju u hodu u njezinoj senci.“ (DN 27.1)

Budina Indija

Dragocena mapa, sa mestima koja se pominju u Tipiṭaki i objašnjenjima, koja dobijate kad kliknete na ime mesta/pokrajine u koloni levo.

mapa

Tako sada možemo tačno da vidimo, recimo, zemlje u kojima je živelo 16 velikih naroda (mahāđanapadā) pomenutih u pitakama: Aṅga, Māgadha, Kāsī, Kosala, Vađđi, Mallā, Ćeti, Vaṁsa, Kuru, Pañćāla, Maććhā, Sūrasena, Assaka, Avantī, Gandhāra i Kambođa (AN.i.213; AN.iv.252; AN.iv.256; AN.iv.260; DN.ii.200).

Budistička kosmologija

Budine ideje o univerzumu u kojem živimo ogledaju se u ključnom odlomku iz Govora o strahu i strepnji (Bhayabherava sutta, MN 4.27):

“Kada je moj koncentrisan um postao tako pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće, bez nesavršenosti, prilagodljiv, lako vođen, postojan i stabilan, usmerih ga ka znanju o svojim prošlim životima. Sećao sam se mnoštva prošlih života, jednog rođenja, dva… hiljadu, sto hiljada, mnogih eona skupljanja ovoga sveta, mnogih eona širenja ovoga sveta, mnogih eona skupljanja i širenja ovoga sveta.”

Ova ideja kosmičkih ciklusa je u skladu sa temeljnim budističkim viđenjem stvari kao večnih procesa upravljanih uzrocima i stanjima, koja sa svoje strane imaju sopstvene uzroke i tako beskonačno unazad, bez početnog, prvog uzroka koji bi se mogao jasno identifikovati: “Monasi, ovoj samsāri se ne može videti početak. Ne može se videti početna tačka lutanja i tumaranja bića opterećenih neznanjem, okovanih žudnjom.” (Tinakattha sutta, SN 15:1)

Iako tek u Abhidhammi  vidimo pokušaj da se prikaže sistematizovana slika budističke kosmologije, sve osnovne principe na kojima počiva ta slike možemo naći raštrkane već u nikāyama. Među njima ključna su tri principa. 1) Postoji hijerarhija različitih nivoa postojanja. Niži nivoi: životinje (tiraććhdnayoni), gladni duhovi (pettivisaya) i različita čistilišta (niraya). Iznad njih je nivo ljudi (manussa), a nad njim različiti nebeskih nivoi božanstava i brāhmi. 2) Bića se neprekidno preporađaju na nekom od ovih nivoa, u skladu sa svojim voljnim postupcima. Deset štetnih (akusala) načina postupanja (kammapatha) vode do preporađanja na nivoima nižim od ljudskog. Deset korisnih (kusala) načina postupanja vode do preporađanja na nivou ljudi ili nižem od tog. I na kraju, napredne faze meditacije kao što su četiri nivoa zadubljenja (đhāna) vode do preporađanja na nebeskim niovima. 3) Različiti nivoi egzistencije manifestuju se kao “svetovi” (loka-dhatu). Postoji bezbroj svetova, koji se šire i skupljaju u nezamislivo dugim ciklusima.

Shematski prikaz budističkog viđenja kosmosa može se naći ovde.

Epikur i meditacija

Epikur nas je posavetovao: “Neka ti je neprekidno u mislima jedan od onih ljudi iz starine koji je živeo životom vrline.” On je naš model, uzor, vodič, inspiracija, utešitelj i zaštitnik. Kada imamo takvu osobu X,  dobro je što češće se zapitati: Šta bi X uradio u ovoj situaciji?

Epikur je na svoj način zapravo preporučio jednu od budističkih meditacija, koja se zove Buddhānussati = Buddha + anu + sati (Buda + uvek iznova + svesnost) = usmeravanje svesnosti uvek iznova ka Budi. Sastoji se upravo u tome da se često podsetimo Bude, njegovih kvaliteta i činjenice da je bio ljudsko biće, istog takvo kao što smo mi. Izuzetnom istrajnošću uspeo je da razvije svoje potencijale do krajnjih granica. I to nije nešto što nas demorališe, već naprotiv inspiriše! Jer jasno vidimo da jeste moguće biti bolje ljudsko biće od onoga što nam je dato samim rođenjem i okruženjem u kojem živimo. Možemo li i mi, držeći Budu (ili neku drugu nama inspirativnu ličnost) u mislima, napraviti makar nekoliko koraka na putu vrline, podići lestvicu makar za jedan stepen? Vredi probati. Uvek iznova.

Za one koje zanima detaljan opis ove tehnike meditacije, mogu ga pronaći u knjizi poštovanog Dhammasamija: Meditacija sabranosti u praksi, str. 45-58.

Adhiṭṭhāna

U budizmu postoji lista od 10 kvaliteta (parami) koje je Buda razvijao tokom nebrojeno mnogo prethodnih života, a pomogli su mu da stigne do probuđenja. To su:

  1. darežljivost (dāna)
  2. vrlina (sīla)
  3. obuzdanost (nekkhamma)
  4. mudrost, uvid (pañña)
  5. energičnost, marljivost (viriya)
  6. strpljivost, trpeljivost (khanti)
  7. istinoljubivost (saćća)
  8. istrajnost, nepokolebljivost (adiṭṭhāna)
  9. prijateljska ljubav (mettā)
  10. spokojstvo, vedrina (upekkha)

Jedan od ovih važnih osobina, koje bi i sami trebalo da razvijamo, jeste dakle i adhiṭṭhāna = istrajnost, postojanost

Pali reč adhiṭṭhāna [adhi + sthā] je zanimljiva kad se pogledaju njeni delovi:
1. Prefiks adhi ima više značenja, ali ono koje je ovde bitno je funkcija pojačavanja: “baš”, “upravo ovde”.
2. Osnova –sthā je, gle čuda, srodna našoj reči “stajati”. Što i nije zapravo neko veliko čudo, jer je u paliju, baš kao i u sanskritu dosta sličnih reči.

Tako da adhiṭṭhāna doslovno znači “stajati baš ovde”, dakle ne mrdati uprkos svemu. Odatle je izvedeno i njeno primarno značenje: 1. odlučnost, rešenost, postojanost, istrajnost, jaka volja.

Postoje i druga značenja ove reči:
1. u lošem smislu: tvrdoglavost, predrasuda, mentalna blokada,
2. posvetiti se nečemu, biti sklon nečemu,
3. briga o nečemu, upravljanje, usmeravanje, vlast.

Sañña = opažaj/kognicija

Kao što znamo, Buda je analizirajući čoveka ustanovio da ga čini pet stalno menjajućih sastojaka (khandha) i da u njemu nema ničeg trajnog, nikakvog nepromenljivog ja, sopstva ili duše. To je svoje učenje nazvao anatta.

Dobro. A kojih su tih pet sastojaka? Jedan je materijalni (rūpa = forma/telo) i četiri mentalna, tj. funkcije uma: osećaj (vedanā), opažaj (sañña), mentalni obrasci/dispozicije (koji uslovljavaju naše reakcije) (saṅkhāra) i svest (viññāṇa). Sve je to manje-više poznato. Ali danas sam naišao na ovaj citat, koji lepo objašnjava funkciju opažaja, percepcije:

„Mudra pažnja može postati moćan alat razuslovljavanja onog načina na koji percepcija pogrešno interpretira svet iskustva. Operativni mehanizam  pogrešne interpretacije tokom percepcije, uzrokovane lošom pažnjom, zasnovan je na samoj prirodi percepcije (sañña), čiji zadatak je da informacije koje dolaze kroz čula poveže sa nazivima i pojmovima u umu, što sve vodi do različitih asocijacija i sećanja. Ovi pojmovi i asocijacije su najčešće zamagljeni žudnjom, odbojnošću i obmanutošću, te tako predstavljaju proizvod naviknutih reakcija usmeravanih mentalnim nečistoćama. Te navike formirane su u prošlosti i nastavljaju da se učvršćuju i dan danas, kad god se jedna takva reakcija dogodi.

Zahvaljujući uticaju ovih naviknutih reakcija i asocijacija, sve što doživimo biva prepoznato zajedno sa subjektivnim pojmovima koje um projektuje na podatke pribavljene putem čula. Ta dva toka stižu zajedno, kao jedna skoro nerazdvojiva mešavina, a onaj ko opaža uglavnom nije svestan u kojoj meri je njegov iskustvo pod uticajem unapred formiranih pojmova i otuda odražava i potvrđuje subjektivne predrasude. Loša, odnosno površna pažnja produžava ovo stanje stvari, gde falsifikovanje podataka kroz percepciju ostaje neuočeno. Lek je mudra ili prodorna pažnja, koja ide iza pojavnosti stvari, kako bi otkrila njihovu pravu prirodu, bez obzira na količinu razočarenja koju bi to moglo doneti. Kontinuirano vežbanje u mudroj pažnji će na kraju promeniti način na koji percepcija predočava svet, dok će svest o istinskim karakteristikama stvarnosti postepeno postati sastavni deo perceptivne procene, baš kao što su do tada to bile naviknute reakcije.

Imajući u vidu ovaj potencijal, ne iznenađuje da je mudra pažnja ključni uslov nastanka elemenata probuđenja (bođđhaṅgā), baš kao što je njena suprotnost, loša pažnja odgovorna za nastanak prepreka (SN 5:94 i SN 5:84). Budini govori to izražavaju smatrajući mudru pažnju „hranom” za elemente probuđenja (SN 5:104). To znači da pažnja koja je temeljna i mudro upotrebljena doslovno „hrani” rađanje i učvršćivanje onih mentalnih stanja koja su direktno odgovorna za probuđenje.”

Bhikkhu Analayo: Excursions into the Thought-world of the Pali Discourse – From Grasping to Emptiness, str. 74-75.

Kakva je sangha?

U manastiru svaki dan dva puta, ujutro i uveče, o poslednjem među tri dragulja recitujemo ovo:

suppaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho,
uđuppaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho,
ñāyappaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho,
sāmīćippaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho

Šta to tačno znači?

bhagavato = Blaženi
sāvakasaṅgho = sāvaka (učenik) + saṅgho (zajednica) = zajednica učenika
i sad ovi pridevi na početku reda, koji bliže određuju kakva je to zajednica:

svaki ima na kraju: paṭipanno = praktikujući (pridev kao u izrazu “ležeći policajac”) čiji se prvi glas duplira zbog formiranja složenice.
Zatim:
1. su- = dobro
2. uđu- = pravo
3. ñāya- = Ovde se malo komplikovanije jer su u pitanju složenice. Reč je formirana od osnove ni = i = ići. Znači “metod, proceduru, proces”, dakle sistematično napredovanje, korak po korak.
4. sāmīći- = ovde imamo drugi prefiks, ali istu osnovu sam- (zajedno) + i (ići) = ići zajedno, u skladu (sa pravilima)

Elem:
Sangha, plemeniti učenici Blaženog, vežbaju na dobar način
Sangha, plemeniti učenici Blaženog, vežbaju na direktan način
Sangha, plemeniti učenici Blaženog, vežbaju na postupan način
Sangha, plemeniti učenici Blaženog, vežbaju u skladu sa pravilima.

A kako mi vežbamo?

Odgovornost

Odgovornost

PUN MESEC, ponedeljak, 11. novembar 2019

Odgovornost

Kao što rđa od gvožđa nastala
izjeda samo to gvožđe,
isto tako i neumerenoga
sopstvena dela do propasti dovode.

Dhammapada, 240

Suprotno onome što možda očekujemo, svest o ulozi koju imamo u određivanju kvaliteta našeg življenja može biti vrlo podsticajna. Ako vrlo rano u životu nismo podučeni zakonu kamme, vrlo lako usvojimo gledište da su drugi ti koji definišu kvalitet našeg života. Tako pretpostavimo kako je neophodno da drugi postupaju i govore na način koji za nas neće biti uvredljiv. Budino učenje, pak, govori nam da u suštini to da li smo uznemireni ili zadovoljni jeste rezultat naših postupaka. Naravno, svet oko PUN MESEC, ponedeljak, 11. novembar 2019nas ćemo uvek doživljavati kao prijatan ili neprijatan. Ali da li to iskustvo pojačavamo ili ne tako što se prepuštamo sviđanju i nesviđanju, to je samo naš izbor.

S ljubavlju
monah Munindo

Različiti putevi vipassane

Različiti putevi vipassane

Tri najraširenija metoda vežbanja meditacije uvida (vipassana) u okviru budističke theravada tradicije danas, u Mjanmaru svakako, ali rekao bih i globalno, jesu oni koje su podučavala tri velika učitelja: Mahasi Sayadaw, S. N. Goenka i Pa Auk Sayadaw.

Među njima, prvi metod koji je imao vidljiv uticaj na praktikovanje meditacije u Aziji, a potom i na Zapadu, jeste onaj koji je propagirao slavni burmanski monah Mahasi Sayadaw (pravo monaško ime mu je U Sobhana, 1904-1982). Karakteristično za Mahasijev metod je da je on napustio formalno praktikovanje meditacije smirenja (samatha), drugog aspekta budističke meditacije, što je izazvalo i još uvek izaziva žustre polemike oko toga da li je moguće stići do uvida u pravu prirodu stvari, a onda do probuđenja i mimo dostizanja posebnih stanja koncentrisanog uma (đhāna) ili nije. Očigledno, Mahasi je mislio da jeste i taj metod je dobio naziv „suva vipassana“, jer nije „obogaćena“ razvijanjem koncentracije. Verovatno kao reakcija na ove kritike, u okviru Mahasijeve tradicije se vremenom razvila ideja posebnih, takozvanih vipassana đhāna, stanja dublje koncentracije baziranih čisto na osnovu prakse uvida.

Druga bitna karakteristika ove metode je korišćenje tehnike „mentalnog notiranja“ onoga što registrujemo kroz čula (i um), šta god da je to, kako bismo zapravo izoštravali svoju sposobnost raspoznavanja i registrovanja. Paralelno sa ovim, praksa zahteva od meditanta da tokom sedeće meditacije posmatra pokrete „izdizanja“ i „spuštanja“ trbušnog zida pri svakom udahu i izdahu, čime se razvija svesnost načina koji nastaju čulni podražaji kroz kontakt čula i materijalnih ili mentalnih fenomena. Dakle, kada udahnemo, jasno smo svesni da u tom trenutku udišemo, svesni smo pokreta stomaka i u isto vreme u sebi kažemo „izdizanje“. Isto tako i sa izdahom. Naravno, ovakvo registrovanje može da se primeni na bilo šta drugo, recimo svesno smo osećaja tela koje sedi ili njegovog kontakta sa podlogom. Naravno, sledeći korak je produžavanje ovakvog stanja svesnosti i izvan perioda formalne meditacije.

Treća karakteristika ove metode je ravnopravna uloga hodajuće meditacije u odnosu na sedeću. I tokom nje koristimo „mentalno notiranje“, kako bismo osvestili različite delove svakog koraka. Recimo, podizanje stopala, guranje napred, spuštanje, pritiskanje težinom tela pri prebacivanju težine itd. Produbljena praksa registruje i voljne impulse koji prethode stvarnom pokretu.

Sledeći metod meditacije uvida koji je 60-tih godina prošlog veka počeo da hvata koren u Mjanmaru, a potom se nezaustavljivo proširio na čitav svet podučavao je U Ba Khin (1899-1971), a nastavio njegov učenik S. N. Goenka (1924-2013), pripadnik bogate trgovačke porodice indijskog porekla. Danas je to verovatno najpopularniji metod vipassana meditacije, sa preko 200 stalnih centara za meditaciju u skoro 40 zemalja. Samo u Indiji ima osamdesetak takvih centara.

Ova metoda se bazira na posmatranju osećaja na telu, njihovog jasnog uočavanja, kada počinju, kada se završavaju i koje su im karakteristike: vrsta, intenzitet, lokacija itd. Kao priprema za ovu praksu služi meditacija smirenja, fokusiranje pažnje na dah kako je opisana u Satipatthana sutti. Od standardnih 10 dana, koliko traje kurs, prva tri su posvećena fokusiranju pažnje na dah, a sredinom četvrtog se prelazi na kontempliranje osećaja i to kroz skeniranje tela, deo po deo, od vrha glave do stopala i nazad. Ovakva vežba kroz istrajno praktikovanje donosi duboki uvid u pravu promenljivu prirodu telesnih senzacija na sve dubljem nivou. Sve to kulminira uvidom u neprekidni tok onoga što nazivamo kompleksom uma i tela, odnosno ljudskog bića, tok koji se gonjen sledom uzroka i posledica ne zaustavlja ni za trenutak, a u sebi ne sadrži bilo šta bi bilo trajne prirode.

Treći i najnoviji metod koji bih ovde pomenuo je onaj koji promoviše Pa Auk Sayadaw (1934). Za razliku od Mahasijevog, ovde se upravo insistira na važnoj ulozi koju ima meditacija smirenja i jačanje sposobnosti koncentracije. Glavni metod za to je i ovde fokusiranje na dah. Prva faza je da smo u stanju da tokom sat vremena održavamo taj fokus bez prekida. Sa takvom stabilnošću uma, u stanju smo da dostignemo sva četiri zadubljenja, o kojima tako često govori i Buda u svojim govorima. Takva izoštrena percepcija daje nem jednu potpuno drugačiju sliku i doživljaj sveta od onoga koji sada imamo, kao da stvari i ljude posmatramo pod mikroskopom. No u okviru ove škole objekat koncentracije može biti bilo koji od onih 40 koji se pominju u Buddhaghosinom priručniku iz V veka nazvanom Visuddhimagga ili Put pročišćenja.

Kada smo jednom u stanju da bez problema ulazimo i izlazimo iz svakog od ova četiri zadubljenja, zadržavši se u njemu onoliko koliko smo sami unapred odredili, spremni smo za praksu vipassana meditacije. Za nju su osnovni predmet kontemplacije četiri velika elementa koji čine naše telo i svu drugu materiju oko nas: zemlja, voda, vatra i vazduh. Te elemente prepoznajemo na osnovu njihovih kvaliteta: čvrstina/mekoća, težina/lakoća, toplota/hladnoća i kretanje/mirovanje. U početku te kvalitete prepoznajemo na najgrubljem nivou, na nivou čitavog tela, ali kako naše posmatranje postaje rafiniranije tako i njihovo uočavanje ide sve dublje. Sve dok ne uočimo njihovo postojanje u svakom deliću tela, koje budistička fenomenologija nazivaju kalapa, a čine ih ova četiri elementa u različitim srazmerama. Ova suptilna analiza se potom sa materije proširuje i na um, na mentalne fenomene kroz koje s eon manifestuje. Svest usmeravamo na razne vidove procesa saznavanja i registrovanja tih mentalnih pojava, a kao generalni okvir za takvu analizu koristi nam dvanaestočlana shema uslovljenog nastanka (patićća-samuppada), o kojoj bih mogao, tačnije morao napraviti jedan poseban post.

Ova kratka analiza ukazuje na razlike i varijacije u praktikovanju vipassana meditacije, iako je svakom od njih polazna tačka naravno ista, a to je Budin Govor o temeljima sabranosti. Govori nam takođe koliko je često jalova diskusija i prepucavanje koji je metod u bilo čemu, pa i meditaciji bolji ili gori od onog drugog. Pošto ni mi nismo svi isti, sreća je da postoji izbor, pa gde se ko nađe.

Zanimljivo je napomenuti da se u okviru Mahasijeve metode, posmatranje abdomena ne smatra varijantom meditacije na dah, već kako kaže sam Mahasi, „posmatranje izdizanja i spuštanja trbušnog zida jeste posmatranje elementa vazduha u kretanju, usled pritiska koji izaziva udisanje/izdisanje“. Nešto drugačije objašnjenje ima Nyanaponika, koji je inače bio Mahasijev učenik. On ovu praksu vidi kao deo vežbi opisanih u Satipattana sutti, a odnose se na svesnost položaja tela, Ovo se objašnjenje dobro uklapa u ulogu koju meditacija u hodu ima u okviru Mahasijevog metoda.

Ono u čemu se sve ove tri tradicije podudaraju, to je korišćenje iste sheme „znanja na osnovu uvida“ (vipassana ñāna) kao kriterijuma za merenje konkretnog napretka meditanta. Reč je o ključnim iskustvima ili fazama kroz koje meditant prolazi na putu ka cilju, a one su precizno navedene u Abhidhammatthasaṅgahi(Pregled stvari sadržanih u Abhidhammi), jednom od mnogih priručnika pisanih da olakšaju snalaženje u lavirintu trećeg dela Pali kanona, Abhidhamma pitaki. Ovaj je nastao u XI ili XII veku i ima ogroman ugled u čitavom theravada svetu, a naročito u Mjanmaru, koji važi kao kolevka abhidhamma specijalista. Elem, Abhidhammatthasaṅgaha daje listu od deset ovakvih znanja uvida:

(1) razumevanje (sammasana ñāna), kao osnovno razumevanje tri karakteristike svih uslovljenih stvari (nepostojanost, nedovoljnost,nepripadanje), koje stičemo u ranoj fazi meditacije uvida. Na osnovu ovoga, meditant se u svojoj kontemplaciji fokusira na prvu karakteristiku, nepostojanost, koju uočava kroz nastanak i prestanak svake pojave koju posmatra. To ga zatim vodi ka (2) znanju o nastanku i prestanku (udayabbaya ñāna). U ovoj fazi, napominju učitelji, postoji opasnost da se za stanja mira, čvrstog spokojstva ili prodornog uvida, koja se inače smatraju znakom napredovanja, snažno vežemo i time ih zapravo pretvorimo u „defekte vipassane“ (vipassanūpakkilesā). Sazrevanje ovog prodornog iskustva da sve oko nas i u nama nastaje i nestaje filmskom brzinom na kraju kulminira doživljajem (3) potpunog „rastvaranja“ (bhaṅga ñāna). Dakle, na ovom stupnju aspekt nestajanja kod svake pojave postaje naročito upečatljiv i sve doživljavamo kao da se u trenutku rastvara i nestaje. To je naravno iskustvo koje kod svakog meditanta izazove (4) strah (bhaya ñāna), zato što su uzdrmani sami temelji onoga što smo do tada neupitno smatrali za „ja“ i „moje“, bilo u formi eksplicitno racionalizovanog pojma sopstva ili tek podsvesnog osećaja koji je u osnovi svakog našeg stava, postupka, iskustva. Do sada smo tu osnovu ličnog identiteta smatrali čvrstom, ali novo iskustvo i znanje koje sa tim iskustvom dolazi govori nam da se radi samo o mentalnom konstruktu, samoobmani.

Prolazeći kroz ovo iskustvo uviđamo (5) „feler“, manjkavost (ādīnava ñāna) ugrađenu u temelj svake pojave, iz čega onda prirodno izrasta (6) otrežnjenje, raz-očaravanje (nibbidā ñāna) svime što nas je do tada tako fasciniralo. Shvatamo da smo gledali u mehur od sapunice i mislili da vidimo grumen zlata. Taj uvid neizbežno vodi od (7) želje za oslobađanjem (muñćitukamyatā ñāna), za izlaskom iz te dvorane sa iskrivljenim ogledalima. Srećna okolnost je da smo sada već na takvom nivou prakse da naš uvid u pravu prirodu stvari postaje vrlo jasan da moe da porodi (8) znanje promišljanja(paṭisaṅkhā ñāna). Kao da smo zatvorili krug koji smo započeli na sličan način, sa razumevanjem kao prvim znanjem, ali nas je spirala prakse sada podigla na jedan mnogo viši nivo znanja, jer je ono daleko izoštrenije i jasnije. Prošavši kroz sve prethodne faze, naročito rastvaranja, straha i otrežnjenja, naše znanje dobija na čvrstini. Iz nje se razvija produbljeni osećaj (9) spokojstva (saṅkhārupekkhā ñāna) i činjenica nepostojanja trajne suštine u bilo kojoj od pojava postaje nam izuzetno jasna. Na ovoj tački smo izbili na pravac, kao trkači koji izbiju na ravninu u poslednjem krugu pred ciljem. Naš um je koncentrisan i potpuno izbalansiran. Vrhunac razvijanja uvida dolazi sa (10) saglasnošću (anuloma ñāṇa), uvidom da je naše znanje saglasno sa četiri plemenite istine.

Tu se završava serija od deset meditativnih uvida. Um napušta vezanost za sve do tada poznate oblike i vidove iskustava, čime meditant prestaje da bude običan, neuk čovek (puthuđđana) i na pragu je prvog od četiri stupnja probuđenja, a to je „ulazak u tok“ (sotapanna). Taj tok će ga sigurno, najdalje za sedam života kažu knjige starostavne i savremeni učitelji, odvesti do konačne i neopozive slobode, do nibbāne.

Eto, sad znate detaljnu maršrutu ovog (ne fruškogorskog već) meditativnog maratona, pa krenite lagano, kojim god metodom volite ?